Uživanje i(li) trčanje?

Postoji sjajna scena u filmu „Šta žene žele“ (What Women Want, 2000), kada Nike kompaniji glavni lik objašnjava novu reklamu za patike:

„Pre nego što krenete na trčanje, ne stojite ispred ogledala i pitate se šta će staza misliti o tome šta ste obukli. Ne morate da slušate njene šale i pretvarate se da su smešne. Ne bi lakše trčali da ste se obukli seksipilnije. Stazi nije bitno da li nosite karmin. Nije joj bitno koliko godina imate. Nije vam neprijatno što zarađujete više od nje. I uvek možete da joj se vratite, bilo da je prošao jedan dan, ili nekoliko sati od poslednjeg viđenja. Jedino do čega je stazi stalo jeste da je posetite s vremena na vreme…“.

https://www.youtube.com/watch?v=f0nxuJVotVg

Tračanje predstavlja dašak slobode, odstupnicu od svakodnevnog stresa, oazu gde možemo uspostaviti ravnotežu. To je specifična aktivnost gde nema uticaja spoljašnjih faktora (jer ljudi trče i po kiši), samo postojimo mi i staza.

Postoji veliki broj istraživanja koja su pronašla da aktivnost trčanja (na svim nivoima) u velikoj meri doprinosi boljitku života. Na primer, trčanje (i fizička aktivnost uopšte) doprinosi (pored fizičkih benefita):

  • smanjenju broja depresivnih simptoma (samo kao pomoćno sredstvo, ne kao jedini izvor terapije) (npr. Kruisdijk et al., 2012);
  • smanjenju anksioznosti (npr. Otto & Smits, 2011);
  • dužem životnom veku, prevenciji hroničnih bolesti (npr. Lee et al., 2017);
  • boljoj obradi informacija (npr. Hanson et al., 2018);
  • boljem pamćenju, uspešnijem planiranju, dostizanju ciljeva (npr. Raichlen, et al. 2016);
  • smanjenju stresa, poboljšanju raspoloženja, većem samopouzdanju (npr. Otto & Smits, 2011);
  • kvalitetnijem snu (npr. Baron, Reid, & Zee, 2013);
  • razvoju kreativnosti (npr. Steinberg et al., 1997);
  • smanjenju potrebe za nezdravom hranom i psihoaktivnim supstancama (npr. Fuss et al., 2015)…

Uprkos naučno dokazanim prednostima trčanja, većina ljudi i dalje ne trči, vodeći se time da je trčanje mučenje, i da bi radije proveli to vreme uživajući. Ono što ti ljudi ne znaju jeste da se baš u tome se krije posebna magija trčanja. Pored zdravstvenih i psiholoških benefita, trčanje predstavlja aktivnost koja može da izazove visok stepen uživanja. A uživanje je jedan od ključnih faktora za organizovanje samog kvaliteta života. To je prepoznao i poznati psiholog Mihalj Čiksentmihalji, koji se bavio proučavanjem procesa optimalnog iskustva iliti toka („flow”) kao ključnog faktora zadovoljstva i dostizanja sreće (knjiga „Tok. Psihologija optimalnog iskustva”, izdavač Fedon, Beograd).

Optimalno iskustvo ili tok, javlja se u situacijama kada možemo da budemo usmereni ka ostvarenju ličnog cilja, bez upadanja nereda spoljašnjih faktora – sopstvenih misli i briga. Kada smo obuzeti onim što radimo i ne postoji ništa sem nas i cilja u tom trenutku. Gde sam put ka cilju izaziva uživanje. Zvuči nemoguće? Tu stupa trčanje kao glavni saučesnik.

Čiksentmihalji prepoznao je određene elemente uživanja, koji se mogu prepoznati tj. izazvati upravo trčanjem.

  1. Izazovna aktivnost koja zahteva veštine

Uživanje se nalazi na granici dosade i anksioznosti, samim tim aktivnost u koju se upuštamo ne može biti „prelaka” niti „preteška”. Ona treba da predstavlja izazov, ali izazov za koji posedujemo veštine. Tako, trčanje (bilo to trčanje maratona, trke ili rekreativno) predstavlja izazov za telo, za nas same; za koji procenjujemo da posedujemo određene veštine koje smo spremni da testiramo. Ukoliko nam se čini da trčanje predstavlja zadatak koji je izvan naših veština, samo trčanje pretvoriće se u mučenje, a ne uživanje. Da bismo uživali u trčanju, potrebno je da usaglasimo naš naredni razvojni korak (šta je sledeći nivo koji želimo da postignemo) i naše sposobnosti tj. veštine koje su potrebne da bismo tu aktivnost i završili. Mora postojati ravnoteža između težine izazova i stepena naših veština. Kada birate vrstu trčanja, birajte je u odnosu na vaše veštine – bez da se potcenjujete ili precenjujete; jer trčanje je proces koji podrazumeva konstantan razvoj veština, zato je bitno na početku jasno prepoznati koja je početna pozicija sa koje krećete.

  1. Pretvaranje akcije u svesnost

Da bismo doživeli tok neophodno je da svu svoju pažnju usmerimo na aktivnost koju radimo iliti trčanje. To znači da, dok trčimo, mi nismo nigde drugde. Sva energija i pažnja usmeravaju se na trčanje – sve dok samo trčanje ne počne da se odvija spontano, automatski. Često se ljudi opredeljuju za fizičku aktivnost kao vid izduvnog ventila, što i jeste jedna od funkcija, ali da bi se postigao uspeh, a pre svega visok stepen uživanja, neophodno je biti uronjen u datu aktivnost. Smisao toka je da neprestano teče, a ne očekvianje da ćete stići prvi na cilj – već ostajanje u tom trenutku u kojem se nalazimo. To je potpuna posvećenost sadašnjosti, gde više ne postoji razlog za trčanje, sem samog trčanja. Ovakav vid pažnje zahteva veliki fizički i mentalni napor, ali bez nje nema ni ostajanja u trčanju niti doživljaja toka.

Kao što kaže Čiksenmihalji: „U običnom životu svoje aktivnosti stalno prekidamo sumnjama i pitanjima. „Zašto ovo radim? Da li bi možda trebalo da radim nešto drugo?” Uvek iznova dovodimo u pitanje neophodnost naših akcija i kritički procenjujemo razloge za njihovo izvođenje. Ali kada smo u toku, nema potrebe za razmišljanjem: sama aktivnost nas, kao čarolijom, vuče napred.” (str. 109).

  1. Jasni ciljevi i povratna informacija

Čovek bez cilja luta. To važi za sve segmente u životu. Cilj je snažna motivaciona snaga koja daje smisao naših akcija. Tek kada imamo jasan cilj, možemo u potpunosti i da mu se posvetimo. Postavljanje cilja treba da prati i jasna povratna informacija. Šta to znači? Ako nam je cilj „Završiti trku”, onda nam takav cilj omogućava da na svakom koraku primimo povratnu informaciju – svaki pređeni metar, sekund, govori nam da smo sve bliži cilju. Ta informacija daje snagu da nastavimo dalje, da osetimo zadovoljstvo jer se krećemo ka napred. Te informacije su mikroinformacije – to su sitni koraci koji vode ka glavnom cilju. Kada idemo ka cilju i jasno vidimo da se pomeramo, trčanje nam više neće biti naporno.

  1. Koncentracija na zadatak pred sobom

Pored pažnje, za doživljaj toka izuzetno je bitna koncentracija. To podrazumeva da smo u stanju da zaboravimo na sve neprijatne aspekte života, probleme dok smo u aktivnosti tj. dok trčimo. Trčanje samo po sebi često ima tu funkciju, ali da bismo ostali u njemu, da bismo se prepustili uživanju i preplavljenosti zadovoljstva dok trčimo, potrebna je mentalna snaga da otklonimo ometajuće misli – svaki put kada se pojave, da ih odgurnemo kao dosadne muve. Moramo da podesimo filtere da propuštaju samo relevantne informacije poput uslova staze za trčanje itd. Vrhunski sportisti su u stanju da postignu ovaj nivo reda svesti (misli) i da propuštaju samo značajne informacije u svest. Ali isto pravilo važi i za rekreativne trkače i maratonce. Kada smo na stazi, samo staza i naš korak su bitni, sve ostalo će postojati i kada završimo sa trčanjem, o tome možemo ceo dan da mislimo – ali kada smo na stazi, onda mislimo samo na to.

  1. Paradoks kontrole

Iskustvo toka se često opisuje kao osećaj kontrole tj. odsustvo brige zbog gubitka kontrole. Šta to zapravo znači? Kada trčimo, mi smo u toj aktivnosti, potpuno u njoj – ne možemo da se bavimo svetskim i ličnim problemima, nema očekivanja da ih rešimo – jer oni nisu sa nama na stazi. Mi i staza smo tu. To je mikrouniverzum gde nam je jasno šta zapravo zavisi samo od nas, šta je naš zadatak i šta treba da radimo. Ne postoji strah da nećemo uspeti u životu, jer smo usmereni na jasan cilj ispred nas. Pripremali smo se za ovaj cilj, znamo gde nas vodi, samim tim osećamo da imamo kontrolu.

  1. Gubljenje svesti o sebi

Uranjanje u trčanje dozvolja nam da se izgubimo, da na trenutak zaboravimo na sebe. Svakim korakom dolazi do spajanja staze i nas. Javlja se određena harmonija koja umiruje i usmerava ka dalje. Tu nismo majka, doktor, zubar, pekar, lekar, apotekar, tu smo MI – TRKAČ. Ne preispitujemo svoju celokupnu ličnost, jer da bismo istrčali do kraja staze treba samo da budemo TRKAČ. Tako proširujemo svoje veštine, i sebe. Svesni smo sebe u tom datom trenutku:

„Dobar trkač je obično svestan svakog relevantnog mišića u svom telu, ritma svog disanja, kao i trčanja svojih protivnika u okviru celokupne strategije trke.“ (str. 128).

  1. Transformacija vremena

Kada smo u toku često imamo doživljaj da nam vreme jako brzo protiče. Dok trčimo nismo u realnom vremenu, unutar smo jednog balona koji je usmeren ka cilju i omogućava nam da osetimo tok – vreme ne igra značajnu ulogu. Sa druge strane, taj naš balon može biti usmeren ka cilju koji je vremenski ograničen (trka na nekom takmičenju) gde vreme postaje sastavni element našeg balona. Postajemo izrazito svesni svake sekunde jer je ona onda deo našeg optimalnog iskustva.

 

Ovi elementi uživanja mogu se pobuditi u trčanju maratona, trke na takmičenju i samom rekreativnom trčanju. Da bi se postigao doživljaj toka, potrebno je pratiti i kreirati aktivnost- trčanje tako da sadrži sve te elemente, da naučimo da ih prepoznamo kako bismo mogli da ih izazovemo i u potpunosti uživamo u trčanju.

Sve dok je trčanje samo sebi svrha, ono predstavlja autotelično iskustvo – autonomnu, samodovljnu aktivnost čije bavljenje ne donosi neku nagradu u budućnosti, već je nagrada sama po sebi.

Za postizanje vrhunskih rezultata u sportu (ali i u životu) uživanje predstavlja značajnu kariku koja daje boju samom životu. Zato, kada pomislite da trčanje predstavlja mučenje, a ne uživanje – podsetite se ovih elemenata uživanja i da ste vi ti koji određujete u čemu ćete da uživate.

Lake noge!

Autorka teksta: Jovana Trbojević, doktor psiholoških nauka, sportski psiholog i psihološki savetnik

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *