P.S. Vidimo se na stazi.

Kada bi se gledala moja istorija pretrage 2 meseca pred prošlogodišnji Noćni maraton, iskakali bi informativni tekstovi poput “How to become a runner”, “Hate Running? 25 Ways to Learn to Love It” ili nadasve optimistični “Can you die from running?”. I dan danas, 365 dana nakon početka “priprema” (namerno navodnici, prim. aut.) za prvu trku, trčanje i ja imamo taj čuveni love – hate odnos. Mrzim ga skoro sve vreme, a onda ljubav dođe u trenucima NAKON trčanja i eventualno kad se stane u manji konfekcijski broj posle x godina :).  Stvarno mislim da je trčanje super – za ljude koji trče dok ih ja gledam iz neke bašte, ispijam ceđenu pomorandžu i pitam se šta će im to u životu.

Šta me je onda nateralo da uopšte krenem sa trčanjem? Pa Noćni maraton! Ekipa Razbeerbrige je veliki pobornik lokalnih događaja koji okupljaju različite ljude, promovišu grad na divan način i stvaraju atmosferu zajedništva i dobre energije. I zato smo bili pre-sre-ćni kad smo dobili poziv od organizatora da pravimo pivo za ovu priliku. Onda smo, pod naletom te sreće, došli na ideju “Super za pivo, ali zašto ne bismo i trčali pa dvostruko učestvovali!”. Ne znam kako se čoveku javljaju sulude ideje. Samo znam da nije bilo pod uticajem piva. Pivo je došlo kasnije. 🙂

Realizacija ideje je krenula tako što sam prvo proverila koja je najkraća trka, i kad sam videla sedmicu, pomislila “očas posla!” (aham, iz udobne fotelje to je delovalo jako malo). Muž Boris je odmah pristao da učestvuje u trkačkom poduhvatu, a u međuvremenu ekipa je porasla na četvoro – pridružili su nam se prijatelj Peđa i sestra Biljana i pripreme su mogle da počnu! S obzirom na različite rasporede u našim životima, retko smo trčali zajedno, a neki su retko i trčali tokom priprema :). Naravno, hipohondar kakav jesam, proverila sam i 109273484 zdravstvenih činjenica u vezi sa trčanjem, npr. koliki treba da je puls tokom trčanja, što je za posledicu imalo da mi je ruka tokom trčanja više bila na arteriji na vratu, nego u vazduhu :).

Kad smo uspeli da istrčimo prvih 5km u životu, već nam se priviđao odsjaj medalje oko vrata. Naša priprema se sastojala od manje od 10 trčanja po Keju (uključujući borbu sa letećim insektima i hodajućim pripadnicima ljudske vrste po trim stazi). Dve nedelje pred maraton imala sam poslovni put i moje pripreme su privedene kraju, tako da je plan bio “ja ću to na svežinu” :).  Od ishrane smo najviše poštovali pravilo “što više ugljenih hidrata”, zanemarićemo što su bili prosti u pitanju. I ponekad smo pili koju tabletu magnezijuma, jer “valja se”. Reklo bi se veoma temeljna i ozbiljna priprema :D.

Na sam dan trke, uspeli smo da ispoštujemo jedan savet koji se uvek navodio u priručnicima za sveže i zelene trkače a glasio je – dođite bar sat vremena ranije. Đačko igralište bilo je krcato raspoloženim ljudima i stvarno je bilo već tada jasno da, ukoliko preteknem posle trke, ovo će mi biti jedan od najboljih provoda ikad. Kasnije će se ispostaviti da reč trka nije baš dobra imenica da se opiše moje trčkaranje taj dan – čini mi se da nekad brže stignem sa posla kući peške kad znam da je ostalo palačinaka sa nutelom. Interesantno je kako su se odmah mogli prepoznati brucoši i prvotrkači od ozbiljnih pripremljenih trkača. Počeli smo se krstiti čim smo čuli jednog iz “njihove” ekipe kako pri zagrevanju kaže “‘Hajde da otrčimo desetak krugova na igralištu!”. Desetak krugova?! Pa ko normalan troši toliko energije?! Mi se ukopali u mestu i nismo se pomerali, ne želeći da umaramo noge :D.

Naravno da mi se tokom trčanja desilo mi se ono što sam (milion puta) čitala da je česta početnička greška – krenula sam prebrzo, poneta takmičarima na startu. Prvih 500m je bilo super, bili smo brzi, moćni i noćni. Posle 500m vazduha je nestalo, vrućina je bila nesnosna i toliko sam bila žedna da sam mahnito gledala kome ću iz publike da otmem vode. Negde na pola trke sretnemo se bok uz bok jedna divna maratonka i ja, ona već obišla koji krug. Da nije bilo nje, pitanje je kako bi se dovukla do cilja. Sama pomisao da je žena 20 godina starija od mene, nije bio atak na moje samopouzdanje :), već zaista vetar u leđa. Dobro, ako uzmemo u obzir brzinu kojom sam se kretala, reći ćemo povetarac. Uglavnom, završih ja svoju prvu trku, živa, zdrava i NASMEJANA. I Boris, i Peđa, i Biljana :). I posle 10 sekundi pomislila sam “Jaoooo, ko će dočekati sledeći Noćni polumaraton!”.

Zaista ne može da se dočara i adekvatno opiše količina pozitivnih emocija koje preplavljuju učesnike ovog maratona. Bila im to prva trka, ili kako sam iz razgovora sa nekim od njih saznala, blizu stote! Neverovatna, podržavajuća trkačka (i netrkačka) zajednica, junsko letnje veče, nasmejani volonteri i organizatori, Kej, Novi Sad, i osećaj slobode, života, poleta i čiste sreće što si tu. Eto, opis Noćnog maratona u nekoliko reči :).

Nakon ovog mog kratkog trkačkog iskustva, definitivno zaključujem da je kod trčanja sve u jakim nogama – malo sutra. Glava je ta koja ubrzava, usporava, gnjavi, davi i ne da mira, žali se na komarce, vrućinu, tesne patike, piški joj se i hoće da se sve završi.

A srce, ludo, kuca kao ludo i autentično voli svaki minut Noćnog maratona!

P.S. Vidimo se na stazi 🙂

Autorka: Snežana Popov

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *